Ne shvata me majka. Ne shvata me suprug. Ne shvata me sestra. Ne shvata me
cerka. Zar govorim toliko nerazumljivo? Zar su moje misli toliko
drugacije? Zar neko ko mi nikad oci nije video treba da me bolje razume od
onih za koje disem? Zar smo toliko bliski,a toliko razliciti? Govorim
srpski. Tecno i razgovetno. Govorim misli jasne. Objasnim u
potpunosti. Opsirno. I opet razume me neko ko je moj prijatelj na nekoj
drustvenoj mrezi, a oni s kojima sam citav zivot - ne.
Znam da je to svuda. Da je sve manje razumevanja, oprastanja,
Sve manje iskrenosti medju ljudima, a sve vise netrpeljivosti. Zasto? Zato sto smo
se pretvorili u ono sto drugi zele. Sto smo nastojali vise da ispunimo tudja
ocekivanja nego svoja. Sto su nam tudje zelje bile ispred nasih. Ne. Vec zato
sto je i posten covek postao neposten. Jer ga je nemoc i nemastina u
to pretvorila. Vidim to i slusam o tome svakog dana. Vidim kako se ljudi
pretvaraju u nesto sto me ponekad i uplasi. A vecinom rastuzi. A kod onih do
kojih mi je stalo - razbesni, jer im poznajem dusu, poznajem im srce i znam da
moze to drugacije. Znam da, iako neko pogresi, bar ce u toj gresci pronaci
resenje za drugi put, bolji put. Jer svi gresimo i jednom, i drugi put, pa i
vise puta. Ali ako ni posle duzeg vremena ne naucimo, bar malo, iz bilo koje od
tih gresaka, promasaja, nismo onda ni svesni koliko propustamo. Koliko gubimo
na onim bitnim, a tako sitnim detaljima. Ne znam zasto, ali sam od malih nogu imala tu osobinu da, po glasu, ili samo jednom pogledu, osetim osobu sa kojom pricam. Da osetim i ono neizgovoreno. Zato volim ljude da gledam u oci dok govore, dok im se obracam. Po ocima i izrazu lica osetim sta je iza tog pogleda. Smatram to darom, ali i velikim teretom, jer jeste teret kad su u pitanju osobe do kojih mi je
stalo. Za koje bih dala srce celo da ustreba.
Kazu mi: "Promenila si se mnogo! Sta se stobom desava? Samo taj
kompjuter, telefon!" Majka najcesce kritikuje,a ja bezbroj puta joj objasnjavam da ucim. Koristim noc da procitam sve ono sto sam proteklih godina propustila. Sve sto sam propustila, jer iako smo zakoracili u novi vek vec vise od decenije, nasa sela su jos uvek u nekoj vrsti izolacije. Mislim na izolaciju u pogledu informisanosti, novih desavanja u bilo kojoj sferi javnog zivota. Velika vecina ima pristup tek ponekim domacim TV kanalima, jer jos uvek se smatra da je uvodjenje kablovske i interneta bespotreban luksuz. E, pa meni je taj "luksuz" otvorio prozor u svet. Otvorio mogucnost da komuniciram sa rodjacima koji zive daleko i da bar preko fotografija upoznajem decu svoje brace i sestara sa kojima sam odrastala. A zivot nas je odveo na razne strane sveta. I drago mi je da sam pre par godina uvela internet, a potom i kablovsku. Jer sam tako i sebi, a prvenstveno svom detetu omogucila da gleda pametnije i zanimljivije stvari od onog sto nam je inace u ponudi.
Moja generacija je rasla na decijim emisijama, Opstanku, starim dobrim holivudskim filmovima poput "Prohujalo sa vihorom". Mjuziklima kao meni omiljena "Eni" i mnogi drugi. Uzor su nam bili ljudi iz javnog zivota koji su imali pristojan izgled i pojavu u javnosti. Nisu se gledale dugometrazne sapunice u kojima se izgubi pojam i ko je ko i ko je koga unesrecio ili prevario. Ja pamtim seriju "Ptice umiru pevajuci" sa Ricardom Cembrlenom i "Sever i jug" sa Patrikom Svejzijem.Pamtim i "Dinastiju" i "Dalas", serije u kojima nam je i docarana neka, mozda cak i prava, slika tog zapada kome su svi tezili, i jos uvek teze.A u tim serijama je bilo dosta toga bitnog sto je ukazivalo na samu prirodu ljudi, pohlepu koja se rodi u borbi za prestiz i vecitoj borbi za novcem.To je oduvek bilo i bice.
Nije pogresno teziti boljem, teziti za vise. Ali, ono sto me najvise rastuzuje, pa i razbesni ponekad, je ta zavist, netrpeljivost i mrznja koja se rodila medju ljudima.Najstrasnije je sto se to pojavilo medju nasom decom.Decom na kojoj treba da ostane ono sto smo mi uradili,nasi roditelji,dedovi.Kako?
Govorim svojoj cerci svaki dan i govoricu,ma koliko je "smarala", da je porodica ono najvrednije i najbitnije u zivotu. Da ono sto 'ponese' iz doma, da ce joj to biti karta za ceo svet."Sine, kako postujes tatu i mene, babu i dedu, tetku, tako moras postovati svakog oko sebe, i mladjeg i starijeg."Uspela sam, a to sam shvatila kada me covek kojeg ne poznajem upitao da li moja cerka putuje u skolu, posto je vidja skoro svakog dana u autobusu. A povezao je sa mnom zbog slicnosti i ociju. Kada sam odgovorila potvrdno rekao mi je da je divno dete. Da jedina pri ulasku i izlasku u autobus pozeli dobro jutro, dan, vece ili dovidjenja."Tada sam video da to dete potice iz dobre porodice, jer ima ono pravo kucno vaspitanje. Pristojna je uvek i treba da ste ponosni na nju." I jesam. I to bih pozelela svakoj majci za svoje dete.Zato sto je,iako jos dete,ona vec licnost za sebe koja u nekim trenucima pokazuje da zrelije i zdravije razmislja od nekih starijih.
Zato dajemo i suprug i ja sve od sebe da je izvedemo na pravi put. I zato ovolika volja u meni za ucenjem.Da njoj pomognem da ispuni svoj san, svoje zelje, jer tako ce i veliki deo mojih zelja biti ostvaren - kroz njen uspeh.
Iako tako po izgledu slicne, tako smo razlicite. Ona je jedna mlada devojka izuzetno jakog karaktera. Toliko jakog da me ponekad to i plasi.Al osecam da ce joj to biti samo veliki plus ubuduce, jer samo najjaci opstaju i najuporniji. A to je ona. Iako me ponekad ne shvata, shvatice vremenom i razumece sve sto sam joj govorila.Sve sto joj otac govori.A vidim da pamti mnogo toga sto joj je i moj pokojni otac govorio.I znam da ce joj bar nesto od svega toga kad-tad u zivotu znaciti i mozda pomoci.Zato neka je.Nek bude takva.Nek bude ono sto jeste,jer u tome i lezi onaj pravi uspeh.Da bude svoja i da zna sta zeli.A uvek ima vremena da uradi drugacije,vise i bolje,ako bude zelela i ako joj bude bilo potrebno.
Tako ja zbog zelje da pomognem njoj,pomazem i sebi.Ucim jos uvek.Istrazujem.Zapitkujem u vezi svega sto ne razumem.Nije me stid da priznam da nesto ne znam i nije mi tesko da sate provedem da naucim.Jer mi treba.Treba mi zbog sebe i zbog nje.Nje koja je ona zbog koje nije nista tesko i zbog koje je svaki dan lepsi,zanimljiviji.Nekad pun briga.Nekad ljutnje i carke,jer smo toliko slicne,a toliko razlicite.Al opet na kraju to je iz ljubavi najvise.Jer to je ono sto nas sve pokrece-ljubav.Prema zivotu,bliznjima,poslu,...Iza svega i ispred stoji ljubav iz koje svi mi crpimo snagu za danas,za sutra.Moja ljubav je ona.Moja Milica.Moja zvezda Danica.
